„Да би деца срећна била – љубав и поштовање, а не сила“

Пројекат одељења 7/3: „Реченице које руше – реченице које граде“

Поводом обележавања Дечје недеље, под слоганом „Да би деца срећна била – љубав и поштовање, а не сила“, у одељењу 7/3 на часу одељењског старешине реализована је радионица „Реченице које руше – реченице које граде“.

• 

• 

• 

• 

Радионица је осмишљена са циљем да ученици препознају разлику између комуникације која се заснива на сили, притиску, осуди и омаловажавању и комуникације која се заснива на разумевању, подршци, поверењу и поштовању.

Посебан акценат стављен је на питање шта деца желе да чују у ситуацијама које су им тешке, непријатне или изазовне.

Радионица је реализована кроз три повезана корака.

1. Ситуација – „Сила каже“ – „Љубав и поштовање кажу“

Ученици су добили радни лист са три колоне. У првој колони било је наведено десет различитих ситуација из свакодневног живота детета – ситуације које се односе на грешку, другачије мишљење, тугу и узнемиреност, учење, школски успех, постављање граница, вршњачке сукобе, одговорност, успех и тражење помоћи.

О свакој ситуацији најпре се разговарало како би ученици разумели шта она подразумева и како се дете у њој може осећати.

Друга колона, „Сила каже“, већ је била попуњена примерима реченица које представљају обраћање из позиције силе. Ученици су их читали и анализирали, препознајући шта таква комуникација поручује детету и како може да утиче на њега.

Трећа колона, „Љубав и поштовање кажу“, била је празна. Њу су попуњавали ученици, одговарајући на питање:

„Шта бих ја желео/ла да чујем када се нађем у овој ситуацији?“

На тај начин ученици нису само препознавали проблематичне облике комуникације, већ су сами тражили другачије, подржавајуће начине обраћања.

Посматране ситуације биле су повод за разговор о важним потребама детета: прихватању грешке као дела учења, праву на сопствено мишљење, прихватању и разумевању осећања, развијању самопоуздања, одвајању школског успеха од личне вредности, поштовању граница, мирном решавању сукоба, развијању одговорности и емпатије, признавању труда и спремности да се затражи и пружи помоћ.

2. Која је најважнија реченица коју би свако дете требало бар једном да чује?

У другом делу радионице ученици су добили задатак да од понуђених реченица изаберу само једну – ону коју би највише волели да чују.

Међу понуђеним реченицама биле су:

„Верујем ти!“

„Ти то можеш!“

„Није страшно погрешити!“

„Имаш право на своје мишљење!“

„Поносан/на сам на тебе!“

„Ниси сам/а!“

„Твоја осећања су важна!“

„Важно ми је шта имаш да кажеш!“

„Можеш да рачунаш на мене!“

„Вредиш и онда када погрешиш!“

Резултат избора био је посебно занимљив: више од половине ученика подједнако је изабрало две реченице – „Поносан/на сам на тебе!“ и „Важно ми је шта имаш да кажеш!“

Овај резултат је отворио простор за разговор о томе колико је деци важно да буду примећена, уважена и саслушана, али и да осете да неко препознаје њихов труд и верује у њих.

3. Речи које желимо да чујемо

Трећи део радионице био је креативан.

Одељењски  старешина је припремила цртеж са мотом/логом Дечје недеље, а ученици су на малим цртежима исписивали речи за које сматрају да представљају љубав и поштовање – речи које деца желе да чују и осете у свом свакодневном животу.

Тако је заједничким радом настала визуелна порука радионице, састављена од речи које говоре о ономе што деци значи: љубав, поштовање, разумевање, поверење, подршка, охрабрење, прихватање и сигурност.

Шта смо овом радионицом желели да постигнемо?

Радионица није имала за циљ да ученици само препознају које су реченице „лепе“, а које „ружне“. Намера је била да кроз конкретне ситуације освесте начин на који речи утичу на другог човека и да сами препознају какву комуникацију желе у односима са одраслима и вршњацима.

Од десет свакодневних ситуација, преко избора реченице која им је најважнија, до креативног задатка са речима које желе да чују, ученици су постепено долазили до исте поруке:

Деци је потребно да буду саслушана, уважена, прихваћена и охрабрена.

Речи не решавају све проблеме, али начин на који разговарамо може да одреди да ли ће се дете после разговора осећати мање вредно или снажније, усамљено или прихваћено, уплашено или охрабрено.

Зато је и завршна порука наше радионице била:

Реченице које руше остављају трагове.

Реченице које граде стварају поверење.

Бирајмо речи које граде!

Прилог: Радни материјал за радионицу „Реченице које руше – реченице које граде“

8.10.2026.                                                                                       Одељењски старешина 7/3 Јасмина Арсић