Дан школе

Дан школе се обележава на дан рођења академика Стевана Сремца (Сента, 11/23. новембар 1855 — Сокобања, 12/25. август 1906) чије име школа и носи, а који је један од најзначајнијих и најчитанијих српских реалистичких писаца.

Стеван Сремац
Стеван Сремац

 

Биографија
Рођен је у Сенти, у Бачкој, 23. новембра 1855. године, у занатлијској породици од оца Аврама и мајке Катарине,[1] где је провео рано детињство а делом и код баке по мајци у Пироту. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, знаменити српски историчар и књижевник, доводи га 1868. године у Београд на даље школовање. Ту завршава гимназију (1875) и опредељује се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Као добровољац учествовао је у ратовима 1876. и 1877 — 1878. године. Умро је 12/25. августа 1906. године у Сокобањи од сепсе. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Писац
Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних“. То је било пишчево одуживање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о великој Србији. Реалистичку прозу почиње да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у Нишу био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница“, а потом следе „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“ (1903), „Лимунација на селу“ (1896), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898), један од најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и „Зона Замфирова“ (1906) најбоље компоновано Сремчево дело. Иначе Сремац је био познат као „писац са бележницом“. Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је такође и епизодичност. Такође битно је да су његова дела везана за три релације: Београд-Ниш-Војводина.

Књижевни утицаји и узори

Биста Стевана Сремца испред Народног позоришта у Нишу
Као приповедач Сремац се у великој мери ослања на ранију традицију српске прозе, нарочито на дела Јакова Игњатовића. Са Игњатовићем га повезују многе заједничке црте: конзервативност и традиционализам, идеализација прошлости, љубав према простом свету чији живот најрадије приказују у својим делима, хумор. Од страних писаца највише је волео Сервантеса и Гогоља. Са Гогољем га повезују такође многе заједничке особине, нарочито у стилу и књижевном поступку. Познавао је и ценио енглески реалистички роман 18. и 19. века: Филдинга, Свифта, Дикенса, Џорџ Елиота. По познавању домаће и стране књижевности и начитаности, Сремац спада у најобразованије српске писце друге половине 19. века.

Стеван Сремац је расни реалиста. Обдарен способностима посматрања и запажања проницања у суштину појава и догађања. Сремац је увек полазио од стварних чињеница и података, од онога што је видео, проверио и забележио. Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1906.

Дела

Ивкова слава, 1895.
Поп Ћира и поп Спира, 1898.
Зона Замфирова, 1903.
Насрадин-хоџа
Из књига староставних

Приповетке

Вукадин
Лимунација на селу
Чича Јордан — једна слика, 1901.
Кир Герас, 1903.
Ибиш-ага
Нова година
Аца Грозница — слика из Бачке, 1905.
Идеал, 1904.
Дим и дим, 1904.
Мица и Микица – или »За ’но наше негда што бијаше«, 1904.
Ђокица — слика из Београда приликом пописа људства и стоке, 1904.
Малер — слика из Београда приликом пописа људства и стоке, 1905.
Зли поданик
Нова година, 1904.
Јусуф-агини политички назори
Јунак дана – или »Његов дан«, 1904.
Нацкова женидба, 1906.
Јексик-аџија, 1902.
Прва жалост Пушина — једна сличоца, 1902.
Капетан Марјан — једна слика, 1902.
»Часна старина!…« — слика из друштва, 1903.
У трамвају – илити: Једна — ако ма и овлаш прелистамо нашу историју — јасна и доказана истина — (У виду скице један панегирик генију српском.)
Поштарев испит — сличица
Божићна печеница
Максим — једна троглава силуета из наших дана
Бури и Енглези — сличица из српског живота
Погрешно експедовани аманет — слика из београдског живота која би управо требала га уђе у Тасин дневник
Политички мученик — сличица из нашег друштва
Пазар за старо — привредно-економска слика из живота београдских домаћица
Путујуће друштво
Ћир Моша Абеншаам − или прича о тме како је ћир Моша изгубио једну своју повластицз, 1902.
Пера Дружески — слика из нашег друштвеног живота, 1904.
Величанствена шетња мадам-Помпадуре – или (Што је рек′о Вук Врчевић) »Али је боља наравска али учена«, 1906.
Либаде — скица
Ћирин јубилеј
Прича о томе како је један књижевник појео мецената свог — скица
Човекова трагедија – или – Бал у Елемиру – истинит догађај, епос у 10 песама